City of Joy

Volim ponovo da se vraćam knjigama koje su me fascinirale kada sam ih prvi put čitao.  Hadrijanovi memoari (M. Yourcenar), Očevi i oci (S. Selenić), Aleksandrijski kvartet (L. Durrell), Rat i mir (L. Tolstoj), Smrt u Veneciji (T. Man).  Svako ponovno iščitavanje donosi mi novo iskustvo, otkrivam do tada neotkriveno, a ono što sam već otkrio dobija neko novo značenje.  I tako godinama, u krug.

Izuzetak je knjiga City of Joy.  Napisao ju je Dominique Lapierre. 
Pročitao sam je u jednom dahu januara 1990-e. Knjiga dramatično oslikava mizeriju a istovremeno i zapanjujuću volju za životom glavnih junaka u Kalkuti.  Ljudska patnja, beda i jad se prepliću s radošću i lepotom življenja.  Veoma potresna i uverljiva priča koja je bitno uticala na mene.  Medjutim, tu fascinantnu knjigu više nikada nisam uzeo u ruke.

Nekoliko nedelja kasnije otišao sam prvi put u Indiju. Tada sam obišao mnoge gradove i sela, a kroz Kalkutu sam samo prošao.  Na brzinu.  Taj roman o životu i smrti je ostavio tako snažan utisak na mene da ni stopalo nisam spustio na ulice Kalkute.  Rikša nas je prevezla od aerodroma do železničke stanice, odakle smo otputovali na jug zemlje.  Strah od ne znam čega, haotične slike iz knjige, zagušene ulice i slamovi u kojima živi 14 miliona ljudi, ruke prosjaka na sve strane, ljudski očaj, neopevana muka i bolest, sve je to bilo toliko intenzivno za mene da sam jedva dočekao da napustim taj grad.  Tek kasnije sam shvatio koliko je sve to bilo iracionalno, pogrešno, veoma pogrešno islikano u mojim mislima.

Tačno 27 godina kasnije, obišao sam Kalkutu.          

Fascinantan grad na obali svete reke Gang.  Prvi utisak je da je to čist i zelen grad, s velelepnim viktorijanskim zgradama i muzejima u kojima je izloženo neprocenljivo arheološko blago.  Taj megapolis na istočnoj obali Indije je gastronomski centar izuzetno ukusne bengalske hrane.  Prosjaka i krava lutalica praktično i nema, a moj omiljeni Ambasador auto je na svakom koraku.  Šareno i živopisno. 
Drugi utisak je da je ipak sve intenzivno.

Kalkutu su kao grad osnovali Britanci.  Od kraja XVIII veka pa do 1911-e bila je prestonica britanske vlasti u Indiji.  U tom periodu su sagradjene impozantne adminstrativne i stambene palate koje su okružene ogromnim uredjenim parkovima.  Muzeji su priča za sebe.  Skulpture božanstava i zadivljujuće slike na svili vode vas na put kroz istoriju ovog dela sveta.  Buda iz drugog veka, Šiva iz trećeg, Koran iz devetog veka. 

Za moj rodjendan sam sa Svetlanom i našim prijateljima iz Kalifornije obišao dom majke Tereze.  Ljudska dobrota, dostojanstvo i City of Joy…  To je potresna priča o tamnoj strani Kalkute.  Potpuna suprotnost u odnosu na životnu priču pesnika Rabindranath Tagore čiju smo poveliku porodičnu palatu takodje posetili.  Tagore je 1913-e dobio Nobelovu nagradu za književnost kao prvi pisac koji nije bio Evropljanin.  Pesnik je živeo lep kosmopolitski život, ceo svet je obišao.  Bio je i ostao cenjen, prevodjen i čitan.  Možda ipak ne baš svuda.  Prilikom posete Americi izmedju dva rata carinski službenik ga je pitao da li ume da piše i da čita.

Posetili smo i jedan od hramova boginje Kali koja ima mnogo uloga u Hindu religiji.  Kali je boginja crne boje i bori protiv zlih sila.  Vrlo je popularna u ovom delu istočne Indije i puno zdanja je podignuto u njenu čast.  Mi smo bili u Kalighat hramu, jednom od najstarijih u Kalkuti.  Ono što sam tu doživeo je sigurno najintenzivnije od svega što sam do sada video u Indiji.  Ogromna masa vernika, ritualno pranje, molitve kao u transu, energija meni strana jer nisam Hindu i toliko toga ne razumem o toj religiji, i… 

Prinošenje žrtvi.  To do sada ni u jednom Hindu hramu nisam video, a obišao sam ih puno.  Uz glavni hram, okrenut ka boginji, nalazi se prostor gde se crne koze prinose kao žrtve.  Kratka molitva, zvuk doboša, zamah ogromnom sabljom, i žrtvovanje je gotovo.  Molitve se nastavljaju, masa se pokreće a mi opranih ruku svetom vodom iz Ganga tabanamo bosi, odosmo negde ni sam ne znam kuda.  

Posle svega što sam video i doživeo, drago mi je što sam se izborio sa tim svojim strahovima i prošetao ulicama Kalkute.  I jeste City of Joy, uzbudljiv i pun kontrasta gde na neshvatljiv način vlada harmonija lepote i radosti, patnje i stradanja.  Sada sam spreman da ponovo pročitam tu knjigu.

Kuda ide Indija?

Mr. Yogi je novi lider Uttar Pradesh-a (UP), najmnogoljudnije države u Indiji. Yogi Adityanath je diplomirani matematičar koji se posvetio monaškom životu, postavši kasnije prvi sveštenik čuvenog Gorakhnath hrama, i na kraju se otisnuo u politiku.  Radikalno i uspešno. 

Zanimljiva životna priča koja može da posluži kao jedan od odgovora na pitanje kuda ide Indija.

U Indiji se ove godine održava pet lokalnih izbora.  Najvažniji su bili u Uttar Pradesh-u.  BJP (Bharatiya Janata Party), vladajuća stranka na federalnom nivou, odnela je više nego ubedljivu pobedu.  Smatra se da su izbori referendum o Narendri Modiju, premijeru Indije.  Modi i njegova BJP stranka su na čelo Indije došli 2014-e godine kada su pobedili na federalnim izborima. 

BJP partija, koja je osnovana pre skoro 40 godina, je u suštini Hindu stranka.  Mnogi smatraju da je Hindutva jedna od osnova BJP stranačke platforme.  To je ideolgija koja se zalaže za Hindu religijske vrednosti i veoma je kritična prema sekularnom pristupu Kongresne stranke.  Ovakvi stavovi su problematični jer Indiju Ustav definiše kao sekularnu republiku.   

Nije nikakvo iznenadjenje što je Mr. Yogi izabran da vodi UP.  On je poznat po ultra nacionalističkim stavovima – „neću se zaustaviti sve dok UP i Indija ne postanu Hindu rashtra!“ – izjavio je pre par godina.  Hindu rashtra znači Hindu nacija odnosno država. Prevedeno, religijska čistoća nacije.

UP ima više od 200 miliona stanovnika, kao Nemačka, Francuska i UK zajedno.  20% stanovništva su muslimani.  Kako izveštavaju indijski mediji, BJP nije imao ni jednog kandidata koji je Musliman.  U novoj vladi koja ima 47 članova nalazi se 1 Musliman. 

Indija trenutno ima više od 1.3 milijarde stanovnika i očekuje se da će za dve decenije, bez obzira na pad nataliteta, biti najmnogoljudnija zemlja.  Muslimanska zajednica koja trenutno čini 15% stanovništva, beleži najbrži rast.  Procenjuje se da će 2050-e godine u Indiji živeti 300 miliona Muslimana, tako da će ova zemlja imati najveću muslimansku populaciju u svetu. 

I kako onda ostvariti religijsku harmoniju i toleranciju kada vladajuća stranka izborom nacionaliste za prvog čoveka najmnogoljudnije države u Indiji ostalim zajednicama šalje više nego jasnu poruku kuda BJP želi da Indija ide.

Kada iščitavate istoriju (moderne) Indije, nameće se obespokojavajući zaključak da je Indija bure baruta koje povremeno eksplodira.  A kada se to desi, mrtvih ima na sve strane.  Od sticanja nezavisnosti i pokolja koji je usledio prilikom podele na Pakistan (istočni i zapadni) i Indiju, pa sve do današnjih dana, religijske i druge tenzije zasnovane na nacionalnoj i kastinskoj osnovi potresaju ovu zemlju.  2002-e godine u Gujaratu su izbili verski neredi

izmedju Indusa i Muslimana.  Prema zvaničnim podacima poginulo je više od 1,000 ljudi, velikom većinom Muslimana.  Prvi čovek Gujarata je u to vreme bio sadašnji premijer Indije, Modi.  Njega su optuživali da danima nije ništa preduzeo da se zaustavi krvoproliće, odnosno pokolj Muslimana.  Federalna istraga ga je oslobodila tih optužbi, medjutim krvava mrlja je kako kažu ostala. 

Modi je trenutno, a kako stvari stoje biće još dugo, superiorni lider Indije.  Vladar, kažu njegovi protivnici.  Modi je vodja s velikom harizmom, izuzetno je efikasan kao mikro i makro menadžer, i tvorac je uspešnih programa ’Make in India’ i ’Digital India’.  On je populista koji se bori za prava siromašnih, i njemu niko ne može da ospori autoritet i ekonomski uspeh koji je ostvario u proteklih nekoliko godina.  Opozicija, odnosno Kongres stranka je u rasulu.  Pretvorila se u dinastiju Gandi porodice (ne Mahatme Gandija već naslednika Nehrua) koju

su potresali korupcija, i svakojaki drugi skandali.  Ostarela i ne mnogo popularna Sonia Gandhi je predsednik stranke, ali njen sin Rahul je glavni operativac.  Kažem operativac a ne lider, jer tačno je da ima ime ali ne i harizmu vodje nacije.  Ovih dana sve više analitičara poručuje da je vreme da Kongres prekine višedecenijsku vladavinu članova Gandi familije unutar partije i da izabere novog lidera, koji nije nacionalista i koji će voditi i graditi Indiju uvažavajući tradicionalne raznolikosti ove zemlje i sekularizam. 

Indija nije jedina zemlja gde su ojačali ili prevladali nacionalizam i razni drugi radikalizmi.  Prvi put u životu sam iskreno zabrinut zbog onoga što se dešava u svetu, na različitim kontinentima.  Radikalne nacionalističke, protekcionističke i populističke platforme privlače sve veći broj glasača.  Mase, iz raznih razloga, počinju ponovo slepo da veruju u apsurdne

laži i bizarne snove koji se nude i ulaze u nacionalne i stranačke programe.  Tolerancije prema različitosti ima sve manje.  Ljudi se dele na naše i njihove, na patriote i neprijatelje, na one koji u veruju u pravog Boga i one koji su bogohulnici, propoveda se verska i rasna čistoća.  Dele se i na one koji vole jogu i na one koji harmoniju traže na drugi način.  Mr. Yogi, novi premijer UP-a, je svojevremeno izjavio da oni koji o jogi imaju loše mišljenje treba da odu iz zemlje.  Došlo se dakle i do joge… Baš nepotrebna i opasna igra vatrom. 

Holy cow!

Stanje nacije, bar vrlo površno, može da se proceni iščitavanjem naslovnih strana lokalnih novina.  Pre mnogo godina u Kanadi, na naslovnoj strani uglednog dnevnog lista objavljen je izveštaj o jednoj gospođi koja je podnela tužbu protiv plastičnog hirurga koji je nešto zabrljao prilikom intervencije na njenim grudima.  U pitanju je bila veličina dotičnih.  Dakle, naslovna strana, veliki članak, čitam i mislim se da li je moguće da živimo u zemlji gde je tog dana najveći problem bio veličina silikona. 

Mnogo godina kasnije, evo me opet u Indiji. Čitam moj omiljeni Times of India, i eto priče o sirotištu za krave.  Naravno to nije jedina glavna vest, ali ipak govori o promenama u ovoj zemlji koja se ubrzano razvija.  Priča je sledeća – kao i svi drugi gradovi u Indiji, i Ahmedabad ima problema sa kravama lutalicama.  Svuda ih ima, na trgovima, ulicama, sokacima.  Lenjo se kreću, blokiraju saobraćaj, a video sam puno puta kako prelaze ulicu tacno na pešačkom prelazu. Prvi put sam pomislio da je to slučajnost, ali kasnije sam video da baš i nije tako. Toliko o kravi kao ne baš mnogo pametnoj životinji.  Da se vratim na novinski izveštaj. Gradska vlada je ovde rešila da odvoji poveću količinu pare iz budžeta da otvori „hostel“ za krave lutalice. Sve krave će imati ugradjen RFID da bi ih lakše identifikovali ako šmugnu iz svratišta.  Dakle, ima se – može se…

Ovo nije jedini, mada jeste marginalni primer ubrzanih pozitivnih promena koje se dešavaju u Indiji. Indijska Centralna Banka procenjuje da će u ovoj fiskalnoj godini GDP porasti za 7.1%.  To je nešto manji rast nego u prethodnoj godini, ali je ipak značajan imajući u vidi šta se sve dešavalo na svetskom tržištu. Kao i sve druge nacije, i Indija voli da se poredi sa drugima tako da vrlo cesto ističu da su bolji od ostalih, a naročito od USA i Kine. 

Naravno da GDP nije jedino merilo razvoja jedne zemlje. Od 1991-e godine kada su započete fundamentalne ekonomske reforme, razvoj po skoro svima parametrima je bio ubrzan.  Državne rezerve su tada bile ravne nuli, a sada su dostigle skoro 370 milijardi US$. 

Državni dug se smanjio s rekordnih 84% (u odnosu na GDP) koliko je zabeleženo početkom ovog veka na oko 69% u poslednjih par godina.  Rastu ulaganja u infrastrukturu, obrazovanje, digitalizaciju i naravno u armiju. Indija je nedavno lansirala raketu (made in India) koja je u orbitu ponela više od 100 satelita, što je svetski rekord.  Većinom su to bili sateliti stranih vlada i korporacija. Ojačala je i srednja klasa, a značajno se povećao i broj UHNWI (super bogatih) ljudi. Čak 290% u poslednjoj deceniji.  Od ukupnog broja svetskih milijardera, trenutno 5% živi u Indija.  Medjutim, da li se baš ima…    

Procenat siromašnog stanovništva se već dosta dugo bitno ne menja. Ta beda je veoma uočljiva bez obzira na ubrzanu modernizaciju, izgradnju poslovnih centara i oblakodera koji niču kao pečurke...   Prema podacima Indijske vlade, 30% ukupne populacije živi ispod granice siromaštva.  Indija ima preko 1.2 milijarde ljudi.  Procenjuje se da 75% stanovništva zaradjuje manje od 80 dolara mesečno.  Dakle, nema se…

Zanimljivo je da je natalitet u Indiji u padu. U periodu 2014-2015 (National Family Health Survey) se spustio na 2.2 % (2.1% predstavlja nivo „proste“ reprodukcije).  Pre 10 godina natalitet u Indiji je bio 2.7%, a 1990-e godine, kada sam prvi put bio u Indiji, bio je 4%.   Medjutim, taj pad neće uticati i na smanjenje procenta ukupnog broja siromašnih jer porodice iz srednjih i viših slojeva imaju sve manje dece, a siromašni po 4-5.  Dakle, začaran krug…

Gde je onda rešenje? Indijski i svetski stručnjaci nude raznolika rešenja, ali ona mi nekako liče na sakrivanje prašine ispod tepiha, političke parole koje imaju samo izbornu upotrebljivost, ili često na priliku da se bogati još više obogate na grbači siromašnih.  

Moju pažnju je privukao jedan program na ovdašnjem IIT univerzitetu u koji sam se i ja uključio.  Volonteri ovde organizuju besplatne kurseve za žitelje lokalnih sela da ih obuče raznim veštinama kako bi našli (bolje) poslove i povećali svoje porodične prihode i makli se iznad linije siromaštva.  Ima i sjajnih uspešnih primera.  Jedan od stolara iz obližnjeg sela je rešio da nešto uradi sa sobom jer u državi Gujarat gde se nalazimo baš i nema mnogo drveća odnosno drvne građe, i posla nema.  Mic po mic, dolazio čovek na kurseve, povezali ga sa programom za razvoj i eto ga, otvorio je radnjicu, dobro posluje i sreći nema kraja.  Dakle može se,  mic po mic…

Što više takvih programa bude i naravno pametnije državne politike, broj siromašnih će početi brže da se smanjuje, što znači da će porasti i broj poreskih obveznika i budžetski prihod.  Biće onda i vise para za hostele za svete krave.  A to što im uglavljuju RFID u uvo, to baš mogu i da preskoče.  Ima pametnijih stvari na koje država može da potroši narodne pare.

Bunar bez dna

Rani-ki-Vav se nalazi na obali Saraswati reke u Gujaratu.  Ovaj stepenasti bunar je jedno od najlepših arhitektonskih i istorijskih čuda Indije.

Poznat još kao i kraljičin bunar, Rani-ki-Vav je sagradjen pre 10 vekova kao memorijalni kompleks posle smrti vladara Bhima I iz Chaulukya dinastije.  U znak sećanja i ljubavi prema dobrom mužu i vladaru, izgradnju je pokrenula njegova udovica, kraljica Udayamati.  

Bunar je imao višenamensku funkciju.  Kao arhitektonsko i tehnološko remek delo, Rani-ki-Vav je omogućio nesmetano snabdevanje vodom, a imao je i religijsku i socijalnu ulogu.

Na zidovima bunara koji ima sedam nivoa nalazi se više od 500 skulptura i reljefa. Centralne teme su svetost vode i 10 reinkarnacija boga Višnu.  Tu su i zanosno razigrane nebeske igračice, apsaras.  Lepota pokreta, ljubavi i forme besprekorno je sačuvana posle toliko vekova.   

Stručnjaci imaju različite procene kada je Rani-ki-Vav bio

potopljen i kasnije pokriven zemljom.  Otkopan je 80-tih godina prošlog veka, i Indijsko arheološko društvo uradilo je odličan posao na restauraciji celog kompleksa.  2014. UNESCO ga je uvrstio na listu svetske baštine.  U Indiji se pod zaštitom UNESCO-a nalazi 35 lokaliteta.  Ti hramovi, tvrdjave, bunari i nacionalni parkovi su od izuzetnog značaja za svetsku kulturu, nauku i obrazovanje.  Do sada sam video skoro polovinu.  

Stepenasti bunari se nalaze svuda po Indiji, a najveći broj je u zapadnom delu zemlje.  Ima ih više od hiljadu.  Najstariji potiču iz drugog veka nove ere.  Sem arhitektonske i vajarske veštine i lepote, zapanjujuće je majstorstvo graditelja ovih kompleksnih irigacionih sistema i rezervoara za vodu.  To graditeljsko umeće je vidljivo svuda po Indiji.  Na monumentalnim hramovima, tvrdjavama i palatama, i danas se posle toliko vekova u punom sjaju vidi to neverovatno majstorstvo i vrhunska tehnika upotrebe i obrade kamena. Ti večiti istorijski spomenici nam

pričaju o isprepletanosti kultura, religija i tradicija, o zbunjujućim naučnim dostignućima, a povrh svega o lepoti stvaranja i trajanja.  Indija je svetskoj civilizaciji ostavila a i dalje ostavlja bogato i inspirativno nasledje.  Od broja 0, drevnih astronomskih otkrića, osnova medicine, svakojakog kulturnog blaga izraženog u prastarim spisima, slikama i skulpturama, preko religijskih učenja Hinduizma, Jainizma i Budizma, joge i meditacije, tradicionalnog plesa i muzike, Gandija, Tagore, Šankara, i još mnogih znanih i neznanih zaostavština. 

U brzini modernog i pomalo histeričnog digitalnog života imamo

sve manje vremena da se posvećujemo nacionalnim i porodičnim tradicionalnim vrednostima i umećima.  Još manje imamo vremena da iz tudjih kultura učimo o lepoti harmonije i unutrašnjeg mira.  Rekoh ja, zatvaram laptop i hvatam se za mobilni da se preko Vibera povežem sa mojom ćerkom na drugom kraju sveta koja je upravo završila s časovima Engleskog jezika koje preko on-line sistema drži dečici u Kini.  Digitalna harmonija bez dna, kao i bunar Rani-ki-Vav na čijim stepenicama su se ljudi družili i pričali.  Face to face...

TATA je tata ali još nije Ambasador

TATA je u Indiji svuda oko vas.  Kamioni, automobili, autobusi, fabrike, elektrane, oblakoderi i stambeni blokovi, hoteli, komunikacije, konsultanti… 

Kada sam prvi put bio u Bombaju pre skoro 30 godina, ulazak u Taj hotel je ostavio nezaboravan utisak na mene.  Bajka… 

Raskoš velelepne palate, mirišljavo cveće svuda oko vas, mermer, kraljevske stepenice, gospodje u sarijima, gospoda gospodski obučena, čisto da čistije ne može biti.  A mi, Svetlana, naša drugarica Olga i ja, posle mesec dana putovanja po Indiji s rancima na ledjima, prašnjavi u bermudama, željni malo luksuza.  I pustiše nas u palatu.  Vrata su otvorena svima.

To je bio, kako neki kažu, jedan od glavnih razloga zbog kojeg je 1903. Jamsetji Tata sagradio Taj hotel.  Gospodinu Tati je naime bio zabranjen ulazak u do tada najbolji hotel u Bombaju, Watson’s Hotel, koji je bio rezervisan samo za belce.  I tako je započeto hotelsko carstvo Tata porodice.  Jedno od mnogih.

Razvoj Tata korporacije verovatno najbolje ilustruje i razvoj moderne Indije.  Porodična firma Tata je osnovana 1868.  Sa više od 600,000 zaposlenih, danas je to najveća korporacija u Indiji koja posluje na svim kontinentima.  Svuda ih ima.  Pre par godina dok sam radio u Rolls-Royce-u pozvao me je šef TCS - Tata Consulting Services iz Osla.  U Norveškoj je naime bilo sedište Marine grupe za koju sam radio.  Pitam ja otkud poziv iz Osla, a on kaže - pa imamo veliku firmu u Norveškoj sa više od 100 zaposlenih.  Pomislih, Norveška jeste razvijena zemlja, ali sa oko 5 miliona stanovnika baš i nije tako veliko tržište.  Velika greška s moje strane… 

Tata familija pripada Parsi etničkoj grupi.  Sredinom VIII veka Parsi su počeli da se doseljavaju u Indiju iz oblasti današnjeg Irana.  Bežeći od invazije Arapa na Persiju i religijskog progona, Parsi su kao izbeglice našle utočiste i zaštitu u zapadnom delu Indije.  Imigraciona politika tadašnjih Hindu prinčeva je bila vrlo jednostavna – zabranjeno je bilo nositi oružje, lokalni jezik mora da se nauči i tradicionalna lokalna bračna pravila treba da se poštuju.  Vladari u Indiji su bili veoma tolerantni prema svim religijama, tako da je i Parsima omogućena sloboda verovanja.  Osnivač njihove religije je Zoroaster (ili Zaratustra).  Smatra

se da je Zoroastrizam najstarija dualistička religija.  Život je naime neprekidna borba izmedju suprotstavljenih sila -  dobrog i zlog, istine i laži.  Čistoća duha, tela i činjenja su primarne u toj veri, od trenutka kada se postane vernik pa sve do kraja.  Parsi ne sahranjuju svoje mrtve.  Posle ritualnog obreda čišćenja, mrtvi se izlažu na kulama tišine gde ih ptice odnose u nebesa.      

Parsi su se uspešno integrisali u indijsko društvo, i smatraju se jednom od najrazvijenijih zajednica.  Uglavnom su to uspešni industrijalci, trgovci, bankari, naučnici, filantropi.  Tata familija je verovatno najbolji primer prosperitetne Parsi zajednice. 

Jedan od poslednjih velikih projekata Tata grupe i nije bio baš najuspešniji.  Ideja je bila, a i ostala, da se napravi „narodni“ automobil koji bi bio dostupan rastućim nižim slojevima srednje klase koja se masovno vozi na motorima.  Dakle, tranzicija sa dvotočkaša u autić.  Nešto kao naš Fića.  Zove se Nano.  Početna cena je bila 1,500 US$ ili 100,000 rupija.  Ali, koliko para toliko i muzike.  Kvalitet je bio malo problematičan.  Medjutim, cena je izgleda bila bitniji razlog zbog kojeg se vlasnici motora baš i nisu zaleteli da kupuju autiće.  Indusi su veoma ponosna nacija, a vole i da se prikazuju.  Show off mentalitet.  Prevedeno na prevozna sredstva, bolje je voziti skuplji motor nego najjeftiniji auto.  

Iza ovog poslovnog poduhvata stoji još jedan motiv.  Tata je naime pokušao da na drumove uvede novu ikonu koja bi zamenila čuvenog Ambasadora. 

To vozilo je predstavljalo statusni simbol.  U njemu su voženi vladini službenici i svi ostali koji nešto znače u indijskom društvu.  Bele boje, sa zavesama koje su zaklanjale uvažene putnike od radoznalih pogleda onih koji se voze na motorima i u rikšama, Ambasador je svuda imao prednost. Crna boja je bila rezervisana za taksije.  Proizvodnja je počela 1957. u kompaniji Hindustan Motors koja je bila jedna od tri fabrike koja je tada proizvodila

automobile u Indiji.  To je bilo vreme socijalističke Indije čija se ekonomija zasnivala na sovjetskom modelu.  Petogodišnji planovi, proizvodnja na koju decenijama nisu uticali zakoni ponude i potražnje, i radio ne radio svira ti radio način rada, doveli su Indiju 1991. do bankrotstva.  Zvuči poznato, zar ne?  Tada su započete korenite reforme koje su izvukle zemlju iz krize.  Sve se promenilo, sem Ambasadora.  Kakav je bio pre skoro sedam decenija, takav je i ostao sa sve zavesicama dok nedavno nije obustavljena proizvodnja.  Oni koji mogu da priušte automobil za prikazanije, uključujući centralnu i lokalne vlade, počeli su u poslednje dve decenije da kupuju bolje, lepše i naravno skuplje automobile. 

Tata inženjeri inače rade na novom modelu narodnog automobila.  Nano je u medjuvremenu već nekoliko puta poskupeo, sredjeni su mehanički problemi, ali prodaja ne ide baš najbolje.  Tata jeste tata za skoro sve što rade, ali Ambasador je bio i ostao prepoznatljiv simbol motorizovane Indije.  Ne može se baš svuda u životu biti prvi i najbolji. Ako već nisu uspeli sa Nano automobilom, Tata je uradio nešto drugo.  Kupili su britanski Jaguar Land Rover.  Tako su možda zatvorili krug, bar u toj oblasti.  Jedan od simbola kolonijalne vlasti British Raj-a prešao je u ruke ponosnih Indijaca.     

Emergency!!!

Jedina stvar o kojoj u Indiji ne treba da brinem je konstipacija - kaže naš lokalni prijatelj Chelva za večerom ovde u Ahmedabadu.  I kao stvari stoje, u pravu je.

Raznolika, šarena, mirišljava, začinjena i veoma ukusna hrana s raznim sosovima predstavlja veliki izazov da se otpuste sve kočnice i da se čovek hedonistički preda lepoti indijske kuhinje. 

I kada se ono desi, pomozi bože…  U najvećem broju slučajeva protočni bojler proradi bez ikakvog upozorenja.  Bar da ima neki signal koji bi vas upozorio da se nešto dešava u stomaku.  Samo shvatite da sada i odmah morate da trčite kao blesavi na ono mesto.  A to mesto, po običaju, baš i nije tu odmah negde blizu.  Svega ima ali WC šolje nema…

I ja sam prošao kroz to, mada na mestima gde stvarno nisam očekivao da će me to snaći.

Situacija #1 – večera u profesorskoj kući u Roorkee-u, sedištu IIT univerziteta na kojem je moja Svetlana doktorirala.  Naši domaćini, ugledna porodica, prelepa kuća, posluga, djakonije na stolu, sve ukusnije do ukusnijeg.  Završi se večera i krenemo mi rikšom nazad u hostel.  Pedala čovek, truckamo se mi lagano iza njega, kad ono…  Panika!  Gledam gde smo, shvatim da nema teorije da na vreme stignemo.  Mozak svetlosnom brzinom procesira moguće opcije, i jedna za drugom otpadaju.  Ne ispunjavaju time/space

kriterijume.  Da ja skočim da pedalam rikšu neće izaći na dobro, čučanje pored puta je ispod mojih narcističkih standarda, praviti se da umesto donjeg veša imam pelene je još gore…  I ping, eto rešenja.  Skočim ja sa rikše, Svetlana me zabezeknuto gleda, i opalim trkača do hostela.  Ostavio bih i Usain Bolta u prašini iza mene. Time/space kalkulacija je bila tačna.  Nisam ni znao da sem neverovatne brzine trčanja posedujem još jednu veštinu.  Skidanje pantalona i ostalog u trku.  Aahhhh!  Na vreme sam stigao!   

Situacija #2 – opet večera, i to u verovatno najboljem restoranu u kojem sam bio u Indiji.  Palata maharadže od Jaipura.  Rambagh palata je više nego luksuzna.  Takav je i restoran. Šušte kelneri u uniformama Rajput ratnika, sa sve rukavicama i perjanicama, goste nas

specijalitetima Rajastana, uživanje za sva naša čula.  I, eto ga.  Bang!  Srećom maharadžin WC je bio blizu, sav u mermeru i stubovima, jedva nadjoh presto.

Naravno, sve ovo može da vam se desi u bilo kom delu sveta.  Ono što je na osnovu mog iskustva specifično za Indiju je da kada se to desi, desi se momentalno.  Sekunde su u pitanju.  Možete paziti šta i gde pijete i jedete, ali ako ste srećni dobitnik, desiće vam se to i kada ste kod maharadže u gostima.

Ja sam se trudio da poštujem bar neka osnovna pravila.  Doduše jeo sam sve i svašta na raznim mestima, na ulici, na železničkim stanicama, u restoranima raznih kategorija.  Ali, izbegavao sam sosove koji su hladni, mada svi izgledaju zanosno.  Ne jedem voće koje ja nisam oljuštio, bobičasto voće ni pod razno, ne pijem vodu koja nije flaširana mada je i to diskutabilno, hrana mora biti skuvana ili bar da imam iluziju da jeste, sveže salate nikako, i sl.  

Medjutim, i tu je bilo situacija gde sam morao da donesem odluku na brzaka.  Should I stay or should I go? 

Situacija #1 – nekoliko dana posle večere u Roorkee-u i jurnjave ispred rikše. Doneo ja viski za Svetlanine kolege.  Okupilo se muško društvo, sedimo na travnjaku u kampusu, uživancija. Kad eto njega s kofom iz koje viri santa leda.  Rekla nam je Svetlana da piješ
viski s ledom – kaže on nasmejan.  Procesiram ja ponovo sve.  Space/time faktor, kaznu ako ucmekam Svetlanu zbog tog viski + led = ja, vesela lica mojih domaćina koja više neće biti tako nasmejana ako im kažem da sam promenio veru i da viski više ne pijem s ledom, gledam onu santu u kofi, analiziram mikroskopski sve ta sićušna čudesa koja se kriju u ledu i jedva čekaju da ih progutam…  I, šta sad!?  Ma daj taj viski s ledom!  Popih jedan, pa onda drugi, treći, i shvatim da nisam uzeo u obzir analizu količine viskija u odnosu na veličinu sante, ali koga je sada već briga.  Sabismo mi flašu, uletvili se svi kolektivno, i ništa.  Sve je bilo OK, malo levo-desno, ali OK.

Situacija #2 – par decenija posle sante leda, Bombaj.  Najveća gradska pijaca. Vatromet boja, prepoznatljivih i naravno nepoznatih mirisa, neopisiva gužva.  Voće, povrće, cveće svuda oko nas.  I tu i tamo neka priklana životinja koju seckaju na komade i prodaju damama umotanim u šarene sarije.  Sezona je manga.  Mi u društvu zvezde
kulinarstva u Bombaju, chefa Alexa.  Stade on ispred gomile manga, pojavi se prodavac koji izgleda kao da mu verska pravila zabranjuju upotrebu vode.  Pozdraviše se oni, i kaže Alex – ovaj mango morate da probate.  Izvadi prodavac nož, gledam da li je to rdja na istom, oljušti ti on mango, secnu ga na komade i ponudi mi ih u svojoj ruci.  Should I stay or should I go!?  Ma daj taj mango!  Nešto sladje nisam probao u životu.  Jedno, pa drugo parče, njama – njama.  I sve je bilo OK!

Dakle, ako vam je sudjeno, lupiće vas.  I sva ta moja nepisana pravila su relativna.  Kao uostalom i sve ostalo u božanskoj Indiji.  Bitno je da vas bar malo voli i štiti Hindu bog zdravlja Dhanvantari!  Ili božanstvo Paranasabri, ili Ashwini Kumaras…  Birajte, a ako dolazite u Indiju uživajte u njenim kulinarskim lepotama.  Neponovljiva su.                    

 

I am back!!!

Nasmejano lice:

You are back!
Yes I am, and I am very happy to be back!!!

Rukujem se sa nasmejanim Surešom, mojim omiljenim kuvarom na IIT kampusu u Ahmedabadu.  Lepo je kada ti se neko tako obraduje kada se vratiš.  I eto mene nazad, Indija četvrti put!  Kao da sam kod kuće…

Prvi utisak je da je sve čistije i zelenije.  Monsun je prošle godine bio blagorodniji nego inače, tako da se sva priroda rasplamsala u šarenilu boja, cveće se rascvetalo, drveće puno listova.  I naravno, prvo veče i praznik za oči.  Zalazak sunca.  Raj na zemlji.

Svetlana i ja smo došli tačno na vreme da sa ovdašnjim prijateljima proslavimo praznik boja i proleća, Holi.  Mesec je pun i veče pred praznik upaljene su velike lomače po lokalnim selima.  Igrajući oko vatre, udišući užaren vazduh svi smo se čistili od raznolikih grehova koje smo učinili izmedju dva proleća.  Najgrešniji su morali da sačekaju da se vatra ugasi da bi onda bosonogi pretrčavali preko žara.  Slikali smo se opet sa komšijama iz Palaj sela, šareno i veselo,  sve je spremno za sledeći dan i veliku proslavu!  Proleće!

Indusi, kao i za sve ostalo, imaju nekoliko kalendara. To su razne kombinacije korišćenja solarnog ili lunarnog načina računanja vremena.  Prema Vikram kalendaru sada je 2073. a prema Shaka Samvatu 1938.  Tu smo dakle negde na sredini.

Holi je inače jedini dan kada svako svakoga može da dodirne, bez obzira na pripadnost kasti ili plemenu.  Pre i posle Holi-a to više ne važi, a posebno ne za pripadnike najnižih kasti.  Holi je Hindu praznik, ali obeležavaju ga, kako su mi ovde rekli, i pripadnici drugih religija.  Dolazak proleća, bar za jedan dan, ruši sva ta pisana i nepisana pravila i običaje koji i dalje dele Indijce.  A kako stvari stoje, deliće ih još veoma dugo.

I mi smo proslavili Holi u veselju i šarenilu boja, farbali smo sve i svakoga, a i oni nas.  Grlili se i čestitali Happy Holi jedni drugima!

I tako su moja Indija V.4 & Holi V.2 počeli u vatrometu začuđujućih boja.