Emergency!!!

Jedina stvar o kojoj u Indiji ne treba da brinem je konstipacija - kaže naš lokalni prijatelj Chelva za večerom ovde u Ahmedabadu.  I kao stvari stoje, u pravu je.

Raznolika, šarena, mirišljava, začinjena i veoma ukusna hrana s raznim sosovima predstavlja veliki izazov da se otpuste sve kočnice i da se čovek hedonistički preda lepoti indijske kuhinje. 

I kada se ono desi, pomozi bože…  U najvećem broju slučajeva protočni bojler proradi bez ikakvog upozorenja.  Bar da ima neki signal koji bi vas upozorio da se nešto dešava u stomaku.  Samo shvatite da sada i odmah morate da trčite kao blesavi na ono mesto.  A to mesto, po običaju, baš i nije tu odmah negde blizu.  Svega ima ali WC šolje nema…

I ja sam prošao kroz to, mada na mestima gde stvarno nisam očekivao da će me to snaći.

Situacija #1 – večera u profesorskoj kući u Roorkee-u, sedištu IIT univerziteta na kojem je moja Svetlana doktorirala.  Naši domaćini, ugledna porodica, prelepa kuća, posluga, djakonije na stolu, sve ukusnije do ukusnijeg.  Završi se večera i krenemo mi rikšom nazad u hostel.  Pedala čovek, truckamo se mi lagano iza njega, kad ono…  Panika!  Gledam gde smo, shvatim da nema teorije da na vreme stignemo.  Mozak svetlosnom brzinom procesira moguće opcije, i jedna za drugom otpadaju.  Ne ispunjavaju time/space

kriterijume.  Da ja skočim da pedalam rikšu neće izaći na dobro, čučanje pored puta je ispod mojih narcističkih standarda, praviti se da umesto donjeg veša imam pelene je još gore…  I ping, eto rešenja.  Skočim ja sa rikše, Svetlana me zabezeknuto gleda, i opalim trkača do hostela.  Ostavio bih i Usain Bolta u prašini iza mene. Time/space kalkulacija je bila tačna.  Nisam ni znao da sem neverovatne brzine trčanja posedujem još jednu veštinu.  Skidanje pantalona i ostalog u trku.  Aahhhh!  Na vreme sam stigao!   

Situacija #2 – opet večera, i to u verovatno najboljem restoranu u kojem sam bio u Indiji.  Palata maharadže od Jaipura.  Rambagh palata je više nego luksuzna.  Takav je i restoran. Šušte kelneri u uniformama Rajput ratnika, sa sve rukavicama i perjanicama, goste nas

specijalitetima Rajastana, uživanje za sva naša čula.  I, eto ga.  Bang!  Srećom maharadžin WC je bio blizu, sav u mermeru i stubovima, jedva nadjoh presto.

Naravno, sve ovo može da vam se desi u bilo kom delu sveta.  Ono što je na osnovu mog iskustva specifično za Indiju je da kada se to desi, desi se momentalno.  Sekunde su u pitanju.  Možete paziti šta i gde pijete i jedete, ali ako ste srećni dobitnik, desiće vam se to i kada ste kod maharadže u gostima.

Ja sam se trudio da poštujem bar neka osnovna pravila.  Doduše jeo sam sve i svašta na raznim mestima, na ulici, na železničkim stanicama, u restoranima raznih kategorija.  Ali, izbegavao sam sosove koji su hladni, mada svi izgledaju zanosno.  Ne jedem voće koje ja nisam oljuštio, bobičasto voće ni pod razno, ne pijem vodu koja nije flaširana mada je i to diskutabilno, hrana mora biti skuvana ili bar da imam iluziju da jeste, sveže salate nikako, i sl.  

Medjutim, i tu je bilo situacija gde sam morao da donesem odluku na brzaka.  Should I stay or should I go? 

Situacija #1 – nekoliko dana posle večere u Roorkee-u i jurnjave ispred rikše. Doneo ja viski za Svetlanine kolege.  Okupilo se muško društvo, sedimo na travnjaku u kampusu, uživancija. Kad eto njega s kofom iz koje viri santa leda.  Rekla nam je Svetlana da piješ
viski s ledom – kaže on nasmejan.  Procesiram ja ponovo sve.  Space/time faktor, kaznu ako ucmekam Svetlanu zbog tog viski + led = ja, vesela lica mojih domaćina koja više neće biti tako nasmejana ako im kažem da sam promenio veru i da viski više ne pijem s ledom, gledam onu santu u kofi, analiziram mikroskopski sve ta sićušna čudesa koja se kriju u ledu i jedva čekaju da ih progutam…  I, šta sad!?  Ma daj taj viski s ledom!  Popih jedan, pa onda drugi, treći, i shvatim da nisam uzeo u obzir analizu količine viskija u odnosu na veličinu sante, ali koga je sada već briga.  Sabismo mi flašu, uletvili se svi kolektivno, i ništa.  Sve je bilo OK, malo levo-desno, ali OK.

Situacija #2 – par decenija posle sante leda, Bombaj.  Najveća gradska pijaca. Vatromet boja, prepoznatljivih i naravno nepoznatih mirisa, neopisiva gužva.  Voće, povrće, cveće svuda oko nas.  I tu i tamo neka priklana životinja koju seckaju na komade i prodaju damama umotanim u šarene sarije.  Sezona je manga.  Mi u društvu zvezde
kulinarstva u Bombaju, chefa Alexa.  Stade on ispred gomile manga, pojavi se prodavac koji izgleda kao da mu verska pravila zabranjuju upotrebu vode.  Pozdraviše se oni, i kaže Alex – ovaj mango morate da probate.  Izvadi prodavac nož, gledam da li je to rdja na istom, oljušti ti on mango, secnu ga na komade i ponudi mi ih u svojoj ruci.  Should I stay or should I go!?  Ma daj taj mango!  Nešto sladje nisam probao u životu.  Jedno, pa drugo parče, njama – njama.  I sve je bilo OK!

Dakle, ako vam je sudjeno, lupiće vas.  I sva ta moja nepisana pravila su relativna.  Kao uostalom i sve ostalo u božanskoj Indiji.  Bitno je da vas bar malo voli i štiti Hindu bog zdravlja Dhanvantari!  Ili božanstvo Paranasabri, ili Ashwini Kumaras…  Birajte, a ako dolazite u Indiju uživajte u njenim kulinarskim lepotama.  Neponovljiva su.