Bunar bez dna

Rani-ki-Vav se nalazi na obali Saraswati reke u Gujaratu.  Ovaj stepenasti bunar je jedno od najlepših arhitektonskih i istorijskih čuda Indije.

Poznat još kao i kraljičin bunar, Rani-ki-Vav je sagradjen pre 10 vekova kao memorijalni kompleks posle smrti vladara Bhima I iz Chaulukya dinastije.  U znak sećanja i ljubavi prema dobrom mužu i vladaru, izgradnju je pokrenula njegova udovica, kraljica Udayamati.  

Bunar je imao višenamensku funkciju.  Kao arhitektonsko i tehnološko remek delo, Rani-ki-Vav je omogućio nesmetano snabdevanje vodom, a imao je i religijsku i socijalnu ulogu.

Na zidovima bunara koji ima sedam nivoa nalazi se više od 500 skulptura i reljefa. Centralne teme su svetost vode i 10 reinkarnacija boga Višnu.  Tu su i zanosno razigrane nebeske igračice, apsaras.  Lepota pokreta, ljubavi i forme besprekorno je sačuvana posle toliko vekova.   

Stručnjaci imaju različite procene kada je Rani-ki-Vav bio

potopljen i kasnije pokriven zemljom.  Otkopan je 80-tih godina prošlog veka, i Indijsko arheološko društvo uradilo je odličan posao na restauraciji celog kompleksa.  2014. UNESCO ga je uvrstio na listu svetske baštine.  U Indiji se pod zaštitom UNESCO-a nalazi 35 lokaliteta.  Ti hramovi, tvrdjave, bunari i nacionalni parkovi su od izuzetnog značaja za svetsku kulturu, nauku i obrazovanje.  Do sada sam video skoro polovinu.  

Stepenasti bunari se nalaze svuda po Indiji, a najveći broj je u zapadnom delu zemlje.  Ima ih više od hiljadu.  Najstariji potiču iz drugog veka nove ere.  Sem arhitektonske i vajarske veštine i lepote, zapanjujuće je majstorstvo graditelja ovih kompleksnih irigacionih sistema i rezervoara za vodu.  To graditeljsko umeće je vidljivo svuda po Indiji.  Na monumentalnim hramovima, tvrdjavama i palatama, i danas se posle toliko vekova u punom sjaju vidi to neverovatno majstorstvo i vrhunska tehnika upotrebe i obrade kamena. Ti večiti istorijski spomenici nam

pričaju o isprepletanosti kultura, religija i tradicija, o zbunjujućim naučnim dostignućima, a povrh svega o lepoti stvaranja i trajanja.  Indija je svetskoj civilizaciji ostavila a i dalje ostavlja bogato i inspirativno nasledje.  Od broja 0, drevnih astronomskih otkrića, osnova medicine, svakojakog kulturnog blaga izraženog u prastarim spisima, slikama i skulpturama, preko religijskih učenja Hinduizma, Jainizma i Budizma, joge i meditacije, tradicionalnog plesa i muzike, Gandija, Tagore, Šankara, i još mnogih znanih i neznanih zaostavština. 

U brzini modernog i pomalo histeričnog digitalnog života imamo

sve manje vremena da se posvećujemo nacionalnim i porodičnim tradicionalnim vrednostima i umećima.  Još manje imamo vremena da iz tudjih kultura učimo o lepoti harmonije i unutrašnjeg mira.  Rekoh ja, zatvaram laptop i hvatam se za mobilni da se preko Vibera povežem sa mojom ćerkom na drugom kraju sveta koja je upravo završila s časovima Engleskog jezika koje preko on-line sistema drži dečici u Kini.  Digitalna harmonija bez dna, kao i bunar Rani-ki-Vav na čijim stepenicama su se ljudi družili i pričali.  Face to face...