Rani-ki-Vav se
nalazi na obali Saraswati reke u Gujaratu.
Ovaj stepenasti bunar je jedno od najlepših arhitektonskih i istorijskih
čuda Indije.
Poznat još kao i kraljičin bunar, Rani-ki-Vav
je sagradjen pre 10 vekova kao memorijalni kompleks posle smrti vladara Bhima I
iz Chaulukya dinastije. U znak sećanja i
ljubavi prema dobrom mužu i vladaru, izgradnju je pokrenula njegova udovica, kraljica
Udayamati.
Bunar je imao višenamensku funkciju. Kao arhitektonsko i tehnološko remek delo, Rani-ki-Vav
je omogućio nesmetano snabdevanje vodom, a imao
je i religijsku i socijalnu ulogu.
Na zidovima bunara koji ima sedam nivoa
nalazi se više od 500 skulptura i reljefa. Centralne teme su svetost vode i 10
reinkarnacija boga Višnu. Tu su i zanosno
razigrane nebeske igračice, apsaras. Lepota
pokreta, ljubavi i forme besprekorno je sačuvana posle toliko vekova.
Stručnjaci imaju različite procene kada je
Rani-ki-Vav bio
potopljen i kasnije pokriven zemljom. Otkopan je 80-tih godina prošlog veka, i Indijsko arheološko društvo uradilo je odličan posao na restauraciji celog kompleksa. 2014. UNESCO ga je uvrstio na listu svetske baštine. U Indiji se pod zaštitom UNESCO-a nalazi 35 lokaliteta. Ti hramovi, tvrdjave, bunari i nacionalni parkovi su od izuzetnog značaja za svetsku kulturu, nauku i obrazovanje. Do sada sam video skoro polovinu.
Stepenasti bunari se nalaze svuda po
Indiji, a najveći broj je u zapadnom delu zemlje. Ima ih više od hiljadu. Najstariji potiču iz drugog veka nove
ere. Sem arhitektonske i vajarske veštine
i lepote, zapanjujuće je majstorstvo graditelja ovih kompleksnih irigacionih
sistema i rezervoara za vodu. To
graditeljsko umeće je vidljivo svuda po Indiji.
Na monumentalnim hramovima, tvrdjavama i palatama, i danas se posle
toliko vekova u punom sjaju vidi to neverovatno majstorstvo i vrhunska tehnika
upotrebe i obrade kamena. Ti večiti istorijski
spomenici nampotopljen i kasnije pokriven zemljom. Otkopan je 80-tih godina prošlog veka, i Indijsko arheološko društvo uradilo je odličan posao na restauraciji celog kompleksa. 2014. UNESCO ga je uvrstio na listu svetske baštine. U Indiji se pod zaštitom UNESCO-a nalazi 35 lokaliteta. Ti hramovi, tvrdjave, bunari i nacionalni parkovi su od izuzetnog značaja za svetsku kulturu, nauku i obrazovanje. Do sada sam video skoro polovinu.
pričaju o isprepletanosti kultura, religija i tradicija, o zbunjujućim naučnim dostignućima, a povrh svega o lepoti stvaranja i trajanja. Indija je svetskoj civilizaciji ostavila a i dalje ostavlja bogato i inspirativno nasledje. Od broja 0, drevnih astronomskih otkrića, osnova medicine, svakojakog kulturnog blaga izraženog u prastarim spisima, slikama i skulpturama, preko religijskih učenja Hinduizma, Jainizma i Budizma, joge i meditacije, tradicionalnog plesa i muzike, Gandija, Tagore, Šankara, i još mnogih znanih i neznanih zaostavština.
U brzini modernog i pomalo histeričnog digitalnog života imamo
sve manje vremena da se posvećujemo nacionalnim i porodičnim tradicionalnim vrednostima i umećima. Još manje imamo vremena da iz tudjih kultura učimo o lepoti harmonije i unutrašnjeg mira. Rekoh ja, zatvaram laptop i hvatam se za mobilni da se preko Vibera povežem sa mojom ćerkom na drugom kraju sveta koja je upravo završila s časovima Engleskog jezika koje preko on-line sistema drži dečici u Kini. Digitalna harmonija bez dna, kao i bunar Rani-ki-Vav na čijim stepenicama su se ljudi družili i pričali. Face to face...
No comments:
Post a Comment