City of Joy

Volim ponovo da se vraćam knjigama koje su me fascinirale kada sam ih prvi put čitao.  Hadrijanovi memoari (M. Yourcenar), Očevi i oci (S. Selenić), Aleksandrijski kvartet (L. Durrell), Rat i mir (L. Tolstoj), Smrt u Veneciji (T. Man).  Svako ponovno iščitavanje donosi mi novo iskustvo, otkrivam do tada neotkriveno, a ono što sam već otkrio dobija neko novo značenje.  I tako godinama, u krug.

Izuzetak je knjiga City of Joy.  Napisao ju je Dominique Lapierre. 
Pročitao sam je u jednom dahu januara 1990-e. Knjiga dramatično oslikava mizeriju a istovremeno i zapanjujuću volju za životom glavnih junaka u Kalkuti.  Ljudska patnja, beda i jad se prepliću s radošću i lepotom življenja.  Veoma potresna i uverljiva priča koja je bitno uticala na mene.  Medjutim, tu fascinantnu knjigu više nikada nisam uzeo u ruke.

Nekoliko nedelja kasnije otišao sam prvi put u Indiju. Tada sam obišao mnoge gradove i sela, a kroz Kalkutu sam samo prošao.  Na brzinu.  Taj roman o životu i smrti je ostavio tako snažan utisak na mene da ni stopalo nisam spustio na ulice Kalkute.  Rikša nas je prevezla od aerodroma do železničke stanice, odakle smo otputovali na jug zemlje.  Strah od ne znam čega, haotične slike iz knjige, zagušene ulice i slamovi u kojima živi 14 miliona ljudi, ruke prosjaka na sve strane, ljudski očaj, neopevana muka i bolest, sve je to bilo toliko intenzivno za mene da sam jedva dočekao da napustim taj grad.  Tek kasnije sam shvatio koliko je sve to bilo iracionalno, pogrešno, veoma pogrešno islikano u mojim mislima.

Tačno 27 godina kasnije, obišao sam Kalkutu.          

Fascinantan grad na obali svete reke Gang.  Prvi utisak je da je to čist i zelen grad, s velelepnim viktorijanskim zgradama i muzejima u kojima je izloženo neprocenljivo arheološko blago.  Taj megapolis na istočnoj obali Indije je gastronomski centar izuzetno ukusne bengalske hrane.  Prosjaka i krava lutalica praktično i nema, a moj omiljeni Ambasador auto je na svakom koraku.  Šareno i živopisno. 
Drugi utisak je da je ipak sve intenzivno.

Kalkutu su kao grad osnovali Britanci.  Od kraja XVIII veka pa do 1911-e bila je prestonica britanske vlasti u Indiji.  U tom periodu su sagradjene impozantne adminstrativne i stambene palate koje su okružene ogromnim uredjenim parkovima.  Muzeji su priča za sebe.  Skulpture božanstava i zadivljujuće slike na svili vode vas na put kroz istoriju ovog dela sveta.  Buda iz drugog veka, Šiva iz trećeg, Koran iz devetog veka. 

Za moj rodjendan sam sa Svetlanom i našim prijateljima iz Kalifornije obišao dom majke Tereze.  Ljudska dobrota, dostojanstvo i City of Joy…  To je potresna priča o tamnoj strani Kalkute.  Potpuna suprotnost u odnosu na životnu priču pesnika Rabindranath Tagore čiju smo poveliku porodičnu palatu takodje posetili.  Tagore je 1913-e dobio Nobelovu nagradu za književnost kao prvi pisac koji nije bio Evropljanin.  Pesnik je živeo lep kosmopolitski život, ceo svet je obišao.  Bio je i ostao cenjen, prevodjen i čitan.  Možda ipak ne baš svuda.  Prilikom posete Americi izmedju dva rata carinski službenik ga je pitao da li ume da piše i da čita.

Posetili smo i jedan od hramova boginje Kali koja ima mnogo uloga u Hindu religiji.  Kali je boginja crne boje i bori protiv zlih sila.  Vrlo je popularna u ovom delu istočne Indije i puno zdanja je podignuto u njenu čast.  Mi smo bili u Kalighat hramu, jednom od najstarijih u Kalkuti.  Ono što sam tu doživeo je sigurno najintenzivnije od svega što sam do sada video u Indiji.  Ogromna masa vernika, ritualno pranje, molitve kao u transu, energija meni strana jer nisam Hindu i toliko toga ne razumem o toj religiji, i… 

Prinošenje žrtvi.  To do sada ni u jednom Hindu hramu nisam video, a obišao sam ih puno.  Uz glavni hram, okrenut ka boginji, nalazi se prostor gde se crne koze prinose kao žrtve.  Kratka molitva, zvuk doboša, zamah ogromnom sabljom, i žrtvovanje je gotovo.  Molitve se nastavljaju, masa se pokreće a mi opranih ruku svetom vodom iz Ganga tabanamo bosi, odosmo negde ni sam ne znam kuda.  

Posle svega što sam video i doživeo, drago mi je što sam se izborio sa tim svojim strahovima i prošetao ulicama Kalkute.  I jeste City of Joy, uzbudljiv i pun kontrasta gde na neshvatljiv način vlada harmonija lepote i radosti, patnje i stradanja.  Sada sam spreman da ponovo pročitam tu knjigu.