TATA je tata ali još nije Ambasador

TATA je u Indiji svuda oko vas.  Kamioni, automobili, autobusi, fabrike, elektrane, oblakoderi i stambeni blokovi, hoteli, komunikacije, konsultanti… 

Kada sam prvi put bio u Bombaju pre skoro 30 godina, ulazak u Taj hotel je ostavio nezaboravan utisak na mene.  Bajka… 

Raskoš velelepne palate, mirišljavo cveće svuda oko vas, mermer, kraljevske stepenice, gospodje u sarijima, gospoda gospodski obučena, čisto da čistije ne može biti.  A mi, Svetlana, naša drugarica Olga i ja, posle mesec dana putovanja po Indiji s rancima na ledjima, prašnjavi u bermudama, željni malo luksuza.  I pustiše nas u palatu.  Vrata su otvorena svima.

To je bio, kako neki kažu, jedan od glavnih razloga zbog kojeg je 1903. Jamsetji Tata sagradio Taj hotel.  Gospodinu Tati je naime bio zabranjen ulazak u do tada najbolji hotel u Bombaju, Watson’s Hotel, koji je bio rezervisan samo za belce.  I tako je započeto hotelsko carstvo Tata porodice.  Jedno od mnogih.

Razvoj Tata korporacije verovatno najbolje ilustruje i razvoj moderne Indije.  Porodična firma Tata je osnovana 1868.  Sa više od 600,000 zaposlenih, danas je to najveća korporacija u Indiji koja posluje na svim kontinentima.  Svuda ih ima.  Pre par godina dok sam radio u Rolls-Royce-u pozvao me je šef TCS - Tata Consulting Services iz Osla.  U Norveškoj je naime bilo sedište Marine grupe za koju sam radio.  Pitam ja otkud poziv iz Osla, a on kaže - pa imamo veliku firmu u Norveškoj sa više od 100 zaposlenih.  Pomislih, Norveška jeste razvijena zemlja, ali sa oko 5 miliona stanovnika baš i nije tako veliko tržište.  Velika greška s moje strane… 

Tata familija pripada Parsi etničkoj grupi.  Sredinom VIII veka Parsi su počeli da se doseljavaju u Indiju iz oblasti današnjeg Irana.  Bežeći od invazije Arapa na Persiju i religijskog progona, Parsi su kao izbeglice našle utočiste i zaštitu u zapadnom delu Indije.  Imigraciona politika tadašnjih Hindu prinčeva je bila vrlo jednostavna – zabranjeno je bilo nositi oružje, lokalni jezik mora da se nauči i tradicionalna lokalna bračna pravila treba da se poštuju.  Vladari u Indiji su bili veoma tolerantni prema svim religijama, tako da je i Parsima omogućena sloboda verovanja.  Osnivač njihove religije je Zoroaster (ili Zaratustra).  Smatra

se da je Zoroastrizam najstarija dualistička religija.  Život je naime neprekidna borba izmedju suprotstavljenih sila -  dobrog i zlog, istine i laži.  Čistoća duha, tela i činjenja su primarne u toj veri, od trenutka kada se postane vernik pa sve do kraja.  Parsi ne sahranjuju svoje mrtve.  Posle ritualnog obreda čišćenja, mrtvi se izlažu na kulama tišine gde ih ptice odnose u nebesa.      

Parsi su se uspešno integrisali u indijsko društvo, i smatraju se jednom od najrazvijenijih zajednica.  Uglavnom su to uspešni industrijalci, trgovci, bankari, naučnici, filantropi.  Tata familija je verovatno najbolji primer prosperitetne Parsi zajednice. 

Jedan od poslednjih velikih projekata Tata grupe i nije bio baš najuspešniji.  Ideja je bila, a i ostala, da se napravi „narodni“ automobil koji bi bio dostupan rastućim nižim slojevima srednje klase koja se masovno vozi na motorima.  Dakle, tranzicija sa dvotočkaša u autić.  Nešto kao naš Fića.  Zove se Nano.  Početna cena je bila 1,500 US$ ili 100,000 rupija.  Ali, koliko para toliko i muzike.  Kvalitet je bio malo problematičan.  Medjutim, cena je izgleda bila bitniji razlog zbog kojeg se vlasnici motora baš i nisu zaleteli da kupuju autiće.  Indusi su veoma ponosna nacija, a vole i da se prikazuju.  Show off mentalitet.  Prevedeno na prevozna sredstva, bolje je voziti skuplji motor nego najjeftiniji auto.  

Iza ovog poslovnog poduhvata stoji još jedan motiv.  Tata je naime pokušao da na drumove uvede novu ikonu koja bi zamenila čuvenog Ambasadora. 

To vozilo je predstavljalo statusni simbol.  U njemu su voženi vladini službenici i svi ostali koji nešto znače u indijskom društvu.  Bele boje, sa zavesama koje su zaklanjale uvažene putnike od radoznalih pogleda onih koji se voze na motorima i u rikšama, Ambasador je svuda imao prednost. Crna boja je bila rezervisana za taksije.  Proizvodnja je počela 1957. u kompaniji Hindustan Motors koja je bila jedna od tri fabrike koja je tada proizvodila

automobile u Indiji.  To je bilo vreme socijalističke Indije čija se ekonomija zasnivala na sovjetskom modelu.  Petogodišnji planovi, proizvodnja na koju decenijama nisu uticali zakoni ponude i potražnje, i radio ne radio svira ti radio način rada, doveli su Indiju 1991. do bankrotstva.  Zvuči poznato, zar ne?  Tada su započete korenite reforme koje su izvukle zemlju iz krize.  Sve se promenilo, sem Ambasadora.  Kakav je bio pre skoro sedam decenija, takav je i ostao sa sve zavesicama dok nedavno nije obustavljena proizvodnja.  Oni koji mogu da priušte automobil za prikazanije, uključujući centralnu i lokalne vlade, počeli su u poslednje dve decenije da kupuju bolje, lepše i naravno skuplje automobile. 

Tata inženjeri inače rade na novom modelu narodnog automobila.  Nano je u medjuvremenu već nekoliko puta poskupeo, sredjeni su mehanički problemi, ali prodaja ne ide baš najbolje.  Tata jeste tata za skoro sve što rade, ali Ambasador je bio i ostao prepoznatljiv simbol motorizovane Indije.  Ne može se baš svuda u životu biti prvi i najbolji. Ako već nisu uspeli sa Nano automobilom, Tata je uradio nešto drugo.  Kupili su britanski Jaguar Land Rover.  Tako su možda zatvorili krug, bar u toj oblasti.  Jedan od simbola kolonijalne vlasti British Raj-a prešao je u ruke ponosnih Indijaca.