Boje

Pitaju me zbog čega me fascinira Indija.  Ljudi, istorija, tradicija, čarobna lepota hramova,
isprepletane religije, kontrasti, raznovrsnost, paradoksi, mističnost, organizovani haos – sve je to zajedno moja voljena Indija.  Medjutim, ono što je najfascinantnije za mene su BOJE moje Indije.  Ovde je sve intenzivnije, šarenije.  Kombinacije i uskladjenost nijansi su neočekivane i zapanjujuće. To su boje koje se pamte i posle mnogo godina.  Indigo plava je tamna, duboko tamna, zelena je zelenija od svega, crvena je očaravajuća, ljubičasta prodorna…  
 

U Indiji sam do sada bio tri puta, prvi put pre 26 godina.  Sve zajedno sam proveo više od 7 meseci.  Indija je bila i ostala putovanje mog života, mojih snova.  Svaki put kada sam ponovo dolazio ja sam se pribojavao da će se zbog ni sam ne znam zbog čega promeniti ta moja idilična slika o lepoti Indije.  Nije.

Svaki novi boravak mi je doneo nova, još lepša iskustva i slike koje nosim u sebi.  Trudio sam se da naučim što više o ovoj zemlji, o njenoj istoriji, kulturi, tradiciji, običajima, socijalnim odnosima, o tamnim stranama kojih veoma puno ima, o svetlijoj budućnosti.  Indija je zbunjujuća.  Mislim da je Indija teško razumljiva za sve nas koji dolaze iz nekog drugog sveta gde su načini razmišljanja i verovanja u nešto uzvišeno potpuno

drugačiji.  Utisak je da su logika i umeće življenja i umiranja u Indiji mnogo kompleksniji. Ja i dalje ne razumem puno toga.  Možda i ništa, ali to je moja Indija. Lutam, pitam, čitam i siguran sam da će ona za mene ostati velika enigma.
 

Za par dana krećem za Beograd.  Svetlana ostaje do maja i onda započinjemo našu novu avanturu.  Ovo je moj poslednji blog o Indiji, za sada.  Veliko HVALA svima Vama koji ste našli vremena da čitate i komentarišete moja pisanija.  Vidimo se, malo pre ili kasnije…

A sada, evo tih boja - neba, tkanina, pijaca, prirode i moje ljubavi:

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Holi

Holi je najveseliji Hindu praznik.  Poznat je isto i kao festival boja.  Proslavljajući Holi, Indijci su danas obeležili dolazak proleća.  Praznovanje traje dva dana i sve se dešava na trgovima i ulicama Indije.  Holi praznik postaje sve popularniji i slavi se širom sveta bez obzira na religijsku ili etničku pripadnost.  Bitne su sreća i razdraganost koje donosi Holi.   

Pored dolaska proleća, Holi se izmedju ostalog slavi i u čast boga Krišne.  On je naime bio zaljubljen u boginju Radha čija je koža bila drugačije boje od njegove.  Krišnina koža je bila tamno plave boje i on je jako patio zbog toga.  Na savet svoje majke, Krišna je ofarbao lice

svoje dame i njihovoj sreći i ljubavi nije bilo kraja. Zbog toga zaljubljeni parovi na dan Holija farbaju svoja lica u istu boju.  I te boje su fascinantne, intenzivne, vesele.  Žuta, indigo plavo, ljubičasta, zelena, crvena.  Pamte se.    

Holi se slavi kada je pun Mesec i veče pred praznik svuda se pale ogromne vatre.  Mi smo to veče proveli u obližnjem selu Palaj ne znajući da je to jedno od glavnih mesta u Ahmedabadu za igranje oko lomače. Impozantno.  Svu su trčali u

krug oko vatre u nadi da će se očistiti od svojih grehova.  Bitno je da se udahne užaren vazduh.  Plamen je bio bar desetak metara visok. Sve su to snimale lokalne televizijske stanice, čak su i nas strance intervjuisali.

Veselje sa nastavlja sledećeg dana. Opšta zabava.  Svi bacaju boje, čestitaju praznik i grle se.  Holi se čestita tako što jedni drugima šakama razmažu te jarke boje po licu, pa onda po kosi, odeći...  Ja sam za ovu priliku kupio belu kurtu, tradicionalnu indijsku pamučnu odeću koja se sastoji od dugačke košulje i laganih pantalona na učkur.  Bio sam fina meta razdraganim studentima i profesorima.  Posle par minuta i jurnjave s ostalima bio sam ofarban svim mogućim duginim bojama.  Ispod ovog teksta su slike pre i posle slavlja.

Proleće nam je dakle i zvanično počelo.  U veselju i radosti, prelepom šarenilu i bliskosti.  

Srećan i Vama bio početak proleća i nastupajući uskršnji praznici!!!

Happy Holi!!! 

 

 

 

 

 

 

 

 

Kama Sutra

Indija ima ministarstva, sekretarijate i komisije koji regulišu praktično sve oblasti javnog a dobrim delom i privatnog života ove mnogoljudne nacije.  Kažu da Indija ima 17 miliona vladinih službenika.  Postoji i federalna komisija koja brine o moralu i čednosti Indijaca.  Svaki film ili TV program prolazi prvo kroz cenzurske ruke birokrata koji seku svaki kadar koji eventualno može negativno da utiče na stanje nacije.  Poljupci su dozvoljeni, ali više od golog lakta nikako.

S druge strane, glumica Sunny Leone je već 3 godine apsolutni šampion na Google India pretrazi.  Narendra Modi, sadašnji premijer Indije koji veoma vešto koristi sve medije a posebno Internet, je daleko iza nje.  Suština nije u tome što Indijci pretražuju glumice. Sunny je u poslednje vreme snimila nekoliko bezveznih filmova, seksi komedije gde se vidi samo lakat.  Bitno je to što je ona bivša porno zvezda, snimala je i u Kanadi.  Daleko bolje glumice, inače po mnogima još mnogo lepše i seksepilnije nego Ms. Sunny, kaskaju za dotičnom damom. 

I to je dobra ilustracija indijskog paradoksa koji je sveprisutan kada je u pitanju erotika. 

Nedavno smo sa grupom profesora i studenata obišli Hindu hram Sunca, Modhera. Naš vodič je bila Dr. Chithra Madhavan, poznati stručnjak za hramove i istoriju arhitekture.  U Indiji postoje 4 glavna hrama posvećena Suncu. Mi smo pre četvrt veka obišli i Konark hram koji se nalazi na krajnjem istoku zemlje. Modhera je stariji, sagradjen je početkom XI veka, a Konrak 200 godina kasnije. 

Pored prelepih kamenih skulptura i bar reljefa raznih božanstava, u oba hrama se nalazi i veliki broj figura s erotskim motivima.  Profesor Madhavan kaže da su u Hindu hramovima pored religijskih predmeta uvek predstavljane i teme iz običnog, svakodnevnog života. Sve to zajedno čini Univerzum, u malom. Ti motivi su imali i edukativnu funkciju. Nije bili cenzure i lažnog morala.  Erotika nije bila prisutna u javnosti samo kada su pitanju hramovi. U Indiji ima i mnogih zapisa koji su se bavili ovom temom pre više od 2,000 godina. Drevni tekst Kama Sutra koji je vekovima pisan na Sanskritu je priča o prirodi i lepoti ljubavi, i naravno o vodjenju ljubavi.  Kama znači želja, a Sutra predstavlja nit odnosno

nešto što povezuje stvari u celinu.   
 

Moj je utisak da su Indijke u principu stidljive.  Modhera hram sam prvi put posetio pre dve godine, sa Svetlanom, mojom sestrom i zetom.  Ako se dobro sećam, i tada a i sada dame su vrlo brzo prolazile pored erotskih figura, niko nije pokazivao prstom (uključujući i muškarce), tu i tamo neki osmeh.  Kada su profesori počeli da

slikaju, i ja sam.  Povela se bila i naučna diskusija o toj lepoti i iskrenosti isklesanoj u kamenu. Ovi maestralni radovi su preživeli mnoge vekove i osvajače koji su verovali u neke druge bogove.  Da se danas gradi takav hram, državna komisija za čednost bi verovatno na predlog lupila pečat REJECTED.

U blizini Modhera hrama nalazi se i stepenasti bunar Rani ki vav koji je uvršten na UNESCO listu svetske baštine.  Taj ogroman kompleks
isklesan je u kamenu pre 10 vekova i služio je za prikupljanje vode.  Imao je i socijalnu funkciju.  Tu su se naime okupljale žene da bi uživale u čarima bunara.  Celokupan prostor ovog zdanja je prekriven skulpturama i reljefima koji prikazuju božanstva i naravno scene iz svakodnevnog života. Velelepnost i zavodljivost tih izuzetno očuvanih vajarskih dela je magična.

Utisak je da gde god da se čovek okrene u Indiji, kontrast izmedju prošlosti i sadašnjosti je veoma uočljiv.  Ta okamenjena viševekovna lepota izražavanja svega onoga što je sveto i prirodno, bez ikakve vulgarnosti ili neodmerenosti je izgleda daleka prošlost.  S druge strane je ta današnja virtuelna stvarnost u kojoj trećerazredna glumica i bivša porno zvezda ima više sledbenika nego ozbiljne i još lepše

umetnice i premijer zajedno, a državna komisija za čednost odlučuje o podobnosti obnaženih laktova.  Verovatno grešim kada je u pitanju naša sadašnjost. Moji kriterijumi i očekivanja nisu baš realni. Prema nekim podacima trenutno u svetu ima oko 3 milijarde korisnika Interneta. Najpopularniji sajtovi su pornografski. Oni zauzimaju prva 3 mesta na toj listi.  Dakle, to je naša realnost.  Ipak, ove božanstvene skulpture koje smo videli u indijskim hramovima će ostati i nadživeti sve te marginalne zvezdice tipa madam Sunny, Kim K… 

I još nešto.  Pisao sam nedavno o (pravim) indijskim filmskim zvezdama.  Moj omiljeni lik, doajen ovdašnjeg glumišta, Amitabh Bachchan će uskoro početi da reklamira kondome.  Proizvod ima prigodno ime.  Kama Sutra!    

                      

                      

Žmurke

Indijci vole da igraju žmurke, naročito kada padne mrak.  Puno njih noću obožava da vozi bez upaljenih farova.  A kada ih i upale to su onda obavezno dugačka svetla.  Ne znam šta je gore, da li da ne vidiš nadolazeći auto u mraku, ili da ništa ne vidiš zaslepljen farovima.  Srećom, gradske ulice, bar one po kojima se mi krećemo noću su dobro osvetljene a i većina automobila je bele boje.  Na auto putu pomaže sjaj Meseca i zvezda jer oblaka, sem u doba monsuna, i nema. 

Saobraćaj po gradu je veoma zabavan.  Gužva, buka, vozila svih oblika i boja, zabezeknuti pešaci, krave, psi lutalice koje jure za kolima i naravno laju, namrgodjeni policajci koji glume strogoću i prave još veći haos, sve je to deo svakodnevne saobraćajne gungule.

Semafori služe za ukras.  Indijci vole crvenu, zelenu i narandžastu boju.  Crveno svetlo znači pritisni gas i šibaj Miško.  Zeleno za jurnjavu se podrazumeva.  Ono što je interesantno je da se semafori gase posle 22 sata. Šteta, baš lepo izgledaju kao dekoracija.

Bez obzira da li su ulice i putevi zakrčeni ili saobraćaja uopšte nema što je retkost, svi trube.  I to non-stop.  Utisak je da što glasniju sirenu imaš, to si veći dasa.  Univerzitetski autobus koji vozi izmedju 2 kampusa ima sirenu povećeg parobroda.  Iz mrtvih budi.  Čak i motorcikli imaju sirene omanjeg nosača brodova.  Dakle, ako preživiš vožnju po mraku, a neprekidno sviranje svakako pomaže, velika verovatnoća je da ćeš bar malo ogluveti.  Nedavno smo stali na železničkom prelazu, rampa spuštena, svi trube.  A onda je naišao voz i majstor im je odgovorio svojom sirenom koja se čula do Australije.  Svi su ućutali,
mislim rikše, automobili, autobusi...  
 

Saobraćaj po gradu je haotičan.  Svi se guraju i umuvavaju gde im nije mesto.  Ako ulica ima 2 trake, vozila formiraju bar četiri.  Razdaljina izmedju kola je bukvalno par santimetara.  Ako kineš, svi oko tebe u okolnim vozilima kažu nazdravlje.  Lepo vaspitana nacija.  I kada se krene, svi kreću u istom trenutku.  Sećam se penzionerske vožnje u Vankuveru.  Ako si treći u redu na semaforu, nema teorije da prodješ kada se upali zeleno.  Prvi u redu broji do 10 pa polako krene, drugi čeka prvog da se izgubi s vidika pa onda on broji do 15, i dok
dodje tvoj red opet je već crveno.

Krave na putu i ulicama su uobičajena pojava.  Niko se ne uzbudjuje, naročito ne te svete životinje koje redovno reše da malo odremaju na sred ulice. A kada prelaze džadu, svi čekaju i niko ne svirka.  

Jedna od zanimljivosti na indijskim ulicama je broj ljudi koji stane u ili na vozilo.  Tipičan

primer je motocikl tipa Vespa kojih puno ima.  Cela porodica se vozi.  Dete #1 stoji izmedju oca koji vozi i volana.  Dete #2 a vrlo često i #3 sedi izmedju tate i mame.  Ona je skoro uvek u sariju koji leprša dok se voze.  Pakovanje u rikšu je veliko umeće.  U principu se vozi dvoje, toliko je valjda i predvidjeno.  Nas dodjoša je stalo četvoro.  Evo uputstva za upotrebu – prvi s desne strane sedne na ivicu sedišta, drugi se do njega uvuče do naslona, treći opet na ivicu, a četvrti uz pomoć kašike za cipele se uglavi do naslona.  Rekord koji sam do sada zabeležio je 10 odraslih, s time što su neki bili i na rikši.  

Indijci vole i da ukrašavaju svoja vozila. Kamiondžije farbaju svoje ogromne kamione

nemogućim bojama i svi kače neke crne trake koje imaju loptice od tkanine.  Obavezan natpis pozadi na svim kamionima je „Horn Please“.  I naravno svi to rade.  Taksisti se utrkuju ko će imati šareniju unutrašnjost automobila.  To izgleda kao da je umetnik malo preterao sa LSD.  Posle vožnje taksijem, uz šareni krov i neprestano sviranje, čovek izadje malo zablesavljen.  Svi vozači iza volana imaju figuru svog nekog boga ili boginje.  I to sigurno pomaže, naročito noću.  Mi smo nekoliko puta išli na duže vožnje kolima van grada.  Naši vozači su se uvek diskretno molili pred polazak.  Na putu za Diu (10 sati) vozač je svakih par minuta nameštao figuru svoje boginje koja nikako da se smiri i da ga gleda sve vreme u oči.  Stalno se okretala, a on ju je vraćao i to sa obe ruke.  Autom je valjda upravljalo to božanstvo i mi stigosmo u jednom komadu.  

Prelaženje ulice je priča za sebe. Pešake ili niko ne konstatuje ili ih tretiraju kao mete.  Malo se vežbaju.  Kada se već osmeliš da predješ na drugu stranu, nikako ne treba stati na sred ulice.  Samo nastavi da prelaziš, a sumanuti vozači će već nekako da te promaše.  Ako staneš, poremetio si odnose u Univerzumu i nastaje haos.  

Činjenica je da za sve ovo vreme u Indiji ja nisam video ni jednu saobraćajnu nesreću.  Uprkos katastrofalnim gužvama i neprekidnom sviranju zabave radi, niko se izgleda mnogo ne uzbudjuje.  Svi stignu gde su krenuli.  Kao što rekoh u jednom od svojih prvih blogova, malo kasnije ili ranije, juče ili sutra (ista Hindi reč), to i nije toliko važno... 

 

Četvrt veka kasnije

Ono što je New York za Ameriku, to je Bombaj za Indiju. 
Ovaj grad na obali Arapskog mora
je finansijski, trgovački, transportni i kulturni centar Indije.  Bombaj je najmnogoljudniji indijski grad, ima više stanovnika nego Srbija i Hrvatska zajedno.  Statistički podaci su fascinantni – 18 miliona stanovnika (s predgradjima), stotine hiljada vozila tutnje i trube non-stop, 2,000 km tesnih ulica i super modernih puteva, 70% finansijskih transakcija u Indiji se obavi u tom mega polisu, 25% industrijske proizvodnje, 60% brodskog kontejnerskog saobraćaja, duplo više filmova se godišnje snimi u Bollywood-u nego u Hollywood-u, itd.  

 

Posle tačno 26 godina ponovo sam bio u Bombaju.  Svetlana, naša prijateljica Marjorie iz San Franciska i ja smo proveli tri dana bazajući po gradu.  Stari deo, uz obalu, se nije mnogo promenio.  Gateway of India, raskošni hotel Taj, zaklonjene tihe ulice u Colaba delu gde se nalaze kolonijalne rezidencije ali isto i bučni ulični marketi gde se prodaje sve i svašta, sve je to ostalo onako lepo i živopisno kao što je i bilo.  Ostao je i najveći slam na svetu koji okružuje aerodrom.  Kao da im je stalo vreme.  Drugi delovi grada su se potpuno promenili.  Moderni oblakoderi, nekoliko finansijskih centara, ekspanzija u svim pravcima, bogatstvo, uspeh, razvoj.  Bombaj ima najveći GDP od svih gradova u ovom delu sveta a upravo je proglašen za grad gde se najkvalitetnije živi u Indiji.   

Progres i raskoš se vidi na svakom koraku.  Kažu da Bombaj ima više milijardera nego New

York. Najbogatiji čovek u Indiji, industrijalac Mukesh Ambani koji je vlasnik korporacije Reliance, podigao je uz obalu privatnu rezidenciju koja ima 40 spratova. To je najskuplja rezidencija na svetu, vredna više od milijardu dolara.  Bogatstvo se vidi i na ulicama.  Rolls-Royce, Bentley, Mercedes, BMW (samo serija 7), Ferrari, Porsche, sve je tu.  I to u ogromnim brojevima.  Žali bože za tako skupocenim automobilima koji se bukvalno na santimetar provlače kroz ulice zakrčene crno-žutim taksijima, autobusima, kamiončinama.  Medjutim, za tri dana koliko smo bili u Bombaju nismo videli ni jedan sudar. 

Bombaj ima i bogatu istoriju.  Ovaj deo Indije je promenio mnoge vladare.  Portugalci su ga preuzeli od Mogula 1534, a Englezi su ga dobili 1661 kao deo miraza kada se Čarls II oženio portugalskom princezom Katarinom.   Nekoliko godina kasnije grad je izdat u zakup East Indian Company, za 10 funti godišnje.  Vladajući skoro 300 godina, Britanci su za sobom ostavili prelepe gradjevine, vodovod i kanalizaciju, prvu železnicu u Indiji, moderan grad s modernom administracijom.  Bombaj je 1995 promenio ime u Mumbai.  Ime potiče od boginje Mumbadevi, zaštitnice starosedeoca koji su bili ribari.    

Za razliku od većine drugih velikih gradova u Indiji, Bombaj je idealan za duge šetnje. 

Nas troje smo svakodnevno prepešačili mnoge kilometre šetajući promenadom uz vodu i senovitim ulicama s drvoredima meni omiljenog banyan drveća.  Svako kasno popodne smo proveli u baru hotela Taj s pogledom na more pijuckajući Tom Collins.  Bili smo i na večeri kod Alexa u ekskluzivnom restoranu The Table gde je on glavni chef.  Kao što sam već pisao, Alex je najbolji ortak sina naše Marjorie i postao je kulinarska zvezda u Bombaju.  Hrana i prezentacija su bogovske.  Posetili smo I kafić mladih Indijaca koje smo pre par nedelja upoznali u Diu.

Mnoga lepa sećanja su mi se sada vratila iz vremena kada sam kao tridesetogodišnjak lutao ovim začuđujućim gradom.  Uz Kalkutu, Bombaj je savršeno mesto da se istraži i uživa u kolonijalnoj prošlosti Indije.  Istovremeno, novi Bombaj sa svojim modernim zgradama i finansijskim centrima je očigledno najbolji pokazatelj ubrzanog razvoja ove zadivljujući lepe zemlje.  Postoji naravno i tamna strana ovog grada.  Kontrasti su dakle svuda, ali to je Indija, i to je jedna od lepota Indije.