Izlet

Ovo je Mahatma dobio od japanskog budističkog sveštenika - kaže nam profesor Rajmohan pokazujući na omanja 3 majmuna koja su stajala u uglu stola za kojim je pisao Gandhi.  Rajmohan Gandhi je profesor na IIT univerzitetu i prošlog vikenda poveo je svoje studente i nas nekoliko ljubitelja istorije na izlet.  Posetili smo ašram u Gandhinagaru gde je njegov deda Mahatma proveo više od decenije.  Ne samo da te majmune nisam primetio prilikom

ranijih poseta ašramu, nego nikada nisam ni uspeo da udjem u tu prostoriju gde je Gandhi radio i planirao put Indije ka nezavisnosti.  Uvek je bila zatvorena rešetkastim vratima.  Virio sam kroz njih i pokušavao da zamislim kako se tu pisala istorija.  Kada je profesor ušao u baštu ašrama, odmah su ga prepoznali.  I posetioci i ljudi koji tamo rade.  Prilazili su mu, spuštali se na kolena da mu dodirnu stopalo u znak poštovanja i slikali se sa njim.  I mladi i stari.  I naravno sva zatvorena vrata su nam bila posle otvorena.

Detalji koje smo čuli prilikom obilaska muzeja su bili ne samo o istoriji Indije, već i o Mahatmi kao privatnom čoveku, ocu i dedi. Profesor nam je pričao kako je Gandhi bio strog.  Deca i unuci nisu mogli da žive u ašramu

a da ne učestvuju u redovnim „kućevnim“ poslovima, uključujući i da čiste.  U Indiji takve poslove i dan danas rade pripadnici najniže kaste.  Jedan od glavnih principa koje je Gandhi postavio je ravnopravnost svih, bez obzira na versku ili socijalnu pripadnost.  Članovi njegove familije su morali čak i da plaćaju troškove svog boravka.

Ašram nosi ime Sabarmati, po reci koja protiče ispred.  Zovu ga i Satyagraha, što znači insistiranje na istini, ili snaga istine.  Taj koncept je razvio Gandhi i vezan je za njegov nenasilni put ka nezavisnosti.  To je bio jedan od osnovnih principa njegove političke strategije.  Ašram se sastoji od nekoliko veoma malih kuća koje imaju po par prostorija.  Skromno, asketski skromno.  U njegovoj radnoj sobi nalazili su se radni sto, jastuk i preslica za pamuk.  Gandhi je sam tkao pamuk za svoju tradicionalnu odeću, a pravio je i sandale.  Novembra 1947, kao svadbeni poklon kraljici Elizabeti i princu Filipu, Mahatma je poslao mali pokrivač od pamuka koji je on sam ispleo.

 

Gandhi je u Satyagraha ašramu živeo do marta 1930, kada je krenuo na Dandi marš, odnosno marš soli.  Taj dogadjaj predstavlja prekretnicu u istoriji buduće nove Indije.  Britanci koji su kontrolisali eksploataciju soli i distribuciju vode, jednostavno nisu znali kako da se suprotstave i kako da odgovore na ideje i akcije Mahatme.  Čerčil ga je nazvao polugolim fakirom.  Pitao sam profesora da li se Gandhi konsultovao sa svojim saradnicima (Nehru, Patel) u vezi sa maršem, ili je on sam osmislio i odlučio da pešači do okeana gde je sa peska na obali podigao šaku soli bez dozvole Britanaca, odnosno bez plaćanja poreza.  Sam je to uradio, odgovorio mi je profesor Gandhi.

Mahatma je voleo da se šali.  I na svoj račun.  Profesor nam je ispričao da je Gandhi sav nasmejan prihvatio nadimak – Miki Maus.  Mahatma je naime imao baš poveće uši.    

Ne iznenadjuje što je Gandhi koji je u živeo asketski, na svom stolu držao ona tri majmuna.  Ne vidim zlo, ne čujem zlo i ne govorim zlo.  To je moralni kodeks koji je Gandhi primenio u svom životu.  

Gandhi je i puno pisao, za onim stolom gde i dalje sede 3 majmuna.  Profesor nam je pokazao rukom pisan dokument koji je Gandhi poslao svom sinu Devadasu, ocu našeg profesora, tražeći detaljne informacije o nekim dogadjajima u Indiji.  Zanimljivo je da je Mahatma napisao samo jednu molitvu.  I tu, ispred te molitve, njegov unuk se dugo zadržao na našem nezaboravnom izletu.  Na njegovog dedu izvršen je atentat januara 1948, u trenutku kada je išao na molitvu.  Kažu da je Mahatma poslednje reči uputio Bogu – He Ram…