Žmurke

Indijci vole da igraju žmurke, naročito kada padne mrak.  Puno njih noću obožava da vozi bez upaljenih farova.  A kada ih i upale to su onda obavezno dugačka svetla.  Ne znam šta je gore, da li da ne vidiš nadolazeći auto u mraku, ili da ništa ne vidiš zaslepljen farovima.  Srećom, gradske ulice, bar one po kojima se mi krećemo noću su dobro osvetljene a i većina automobila je bele boje.  Na auto putu pomaže sjaj Meseca i zvezda jer oblaka, sem u doba monsuna, i nema. 

Saobraćaj po gradu je veoma zabavan.  Gužva, buka, vozila svih oblika i boja, zabezeknuti pešaci, krave, psi lutalice koje jure za kolima i naravno laju, namrgodjeni policajci koji glume strogoću i prave još veći haos, sve je to deo svakodnevne saobraćajne gungule.

Semafori služe za ukras.  Indijci vole crvenu, zelenu i narandžastu boju.  Crveno svetlo znači pritisni gas i šibaj Miško.  Zeleno za jurnjavu se podrazumeva.  Ono što je interesantno je da se semafori gase posle 22 sata. Šteta, baš lepo izgledaju kao dekoracija.

Bez obzira da li su ulice i putevi zakrčeni ili saobraćaja uopšte nema što je retkost, svi trube.  I to non-stop.  Utisak je da što glasniju sirenu imaš, to si veći dasa.  Univerzitetski autobus koji vozi izmedju 2 kampusa ima sirenu povećeg parobroda.  Iz mrtvih budi.  Čak i motorcikli imaju sirene omanjeg nosača brodova.  Dakle, ako preživiš vožnju po mraku, a neprekidno sviranje svakako pomaže, velika verovatnoća je da ćeš bar malo ogluveti.  Nedavno smo stali na železničkom prelazu, rampa spuštena, svi trube.  A onda je naišao voz i majstor im je odgovorio svojom sirenom koja se čula do Australije.  Svi su ućutali,
mislim rikše, automobili, autobusi...  
 

Saobraćaj po gradu je haotičan.  Svi se guraju i umuvavaju gde im nije mesto.  Ako ulica ima 2 trake, vozila formiraju bar četiri.  Razdaljina izmedju kola je bukvalno par santimetara.  Ako kineš, svi oko tebe u okolnim vozilima kažu nazdravlje.  Lepo vaspitana nacija.  I kada se krene, svi kreću u istom trenutku.  Sećam se penzionerske vožnje u Vankuveru.  Ako si treći u redu na semaforu, nema teorije da prodješ kada se upali zeleno.  Prvi u redu broji do 10 pa polako krene, drugi čeka prvog da se izgubi s vidika pa onda on broji do 15, i dok
dodje tvoj red opet je već crveno.

Krave na putu i ulicama su uobičajena pojava.  Niko se ne uzbudjuje, naročito ne te svete životinje koje redovno reše da malo odremaju na sred ulice. A kada prelaze džadu, svi čekaju i niko ne svirka.  

Jedna od zanimljivosti na indijskim ulicama je broj ljudi koji stane u ili na vozilo.  Tipičan

primer je motocikl tipa Vespa kojih puno ima.  Cela porodica se vozi.  Dete #1 stoji izmedju oca koji vozi i volana.  Dete #2 a vrlo često i #3 sedi izmedju tate i mame.  Ona je skoro uvek u sariju koji leprša dok se voze.  Pakovanje u rikšu je veliko umeće.  U principu se vozi dvoje, toliko je valjda i predvidjeno.  Nas dodjoša je stalo četvoro.  Evo uputstva za upotrebu – prvi s desne strane sedne na ivicu sedišta, drugi se do njega uvuče do naslona, treći opet na ivicu, a četvrti uz pomoć kašike za cipele se uglavi do naslona.  Rekord koji sam do sada zabeležio je 10 odraslih, s time što su neki bili i na rikši.  

Indijci vole i da ukrašavaju svoja vozila. Kamiondžije farbaju svoje ogromne kamione

nemogućim bojama i svi kače neke crne trake koje imaju loptice od tkanine.  Obavezan natpis pozadi na svim kamionima je „Horn Please“.  I naravno svi to rade.  Taksisti se utrkuju ko će imati šareniju unutrašnjost automobila.  To izgleda kao da je umetnik malo preterao sa LSD.  Posle vožnje taksijem, uz šareni krov i neprestano sviranje, čovek izadje malo zablesavljen.  Svi vozači iza volana imaju figuru svog nekog boga ili boginje.  I to sigurno pomaže, naročito noću.  Mi smo nekoliko puta išli na duže vožnje kolima van grada.  Naši vozači su se uvek diskretno molili pred polazak.  Na putu za Diu (10 sati) vozač je svakih par minuta nameštao figuru svoje boginje koja nikako da se smiri i da ga gleda sve vreme u oči.  Stalno se okretala, a on ju je vraćao i to sa obe ruke.  Autom je valjda upravljalo to božanstvo i mi stigosmo u jednom komadu.  

Prelaženje ulice je priča za sebe. Pešake ili niko ne konstatuje ili ih tretiraju kao mete.  Malo se vežbaju.  Kada se već osmeliš da predješ na drugu stranu, nikako ne treba stati na sred ulice.  Samo nastavi da prelaziš, a sumanuti vozači će već nekako da te promaše.  Ako staneš, poremetio si odnose u Univerzumu i nastaje haos.  

Činjenica je da za sve ovo vreme u Indiji ja nisam video ni jednu saobraćajnu nesreću.  Uprkos katastrofalnim gužvama i neprekidnom sviranju zabave radi, niko se izgleda mnogo ne uzbudjuje.  Svi stignu gde su krenuli.  Kao što rekoh u jednom od svojih prvih blogova, malo kasnije ili ranije, juče ili sutra (ista Hindi reč), to i nije toliko važno...